Trebaju mi tvoje ruke,
trebaju mi tvoje usne,
osmeh,
beskonačna tišina
i moji prsti da šetaju po tvom telu

Želeo bih da smo oboje ptice
zarobljene u velikom kavezu
iz kojeg nikada ne izlazimo,
tako bismo uvek bili blizu,
i zajedno

Trebaju mi tvoje ruke,
trebaju mi tvoje usne,
osmeh,
beskonačna tišina
i moji prsti da šetaju po tvom telu

Voleo bih da se slomi most
pasivne agresije koji nas deli,
sve obećane reči padaju u zaborav,
strah od bliskosti i daljinu
lomi isti grad, Firenca,
ista ulica, isto mesto,
ista klupa, Ti i Ja

Trebaju mi tvoje ruke,
trebaju mi tvoje usne,
osmeh,
beskonačna tišina
i moji prsti da šetaju po tvom telu

Devet država,
sedamdeset gradova,
i hiljade ulica nas deli,
sve zgrade unapred znaju
naše korake,
poljupce,
dodire,
tvoji uzdasi odzvanjaju, draga,

Voleo bih da me pokreće bunt tinejdžera,
agresija i nezadovoljstvo sa kojom
bih lomio kilometre,
služio bih se opravdanjem
nezrelosti i neiživljenosti,
decu svi razumeju

Trebaju mi tvoje ruke,
trebaju mi tvoje usne,
osmeh,
beskonačna tišina
i moji prsti da šetaju po tvom telu

Spremi večeru po receptu
koji sam ti poslao,
obuci crnu svečanu haljinu,
ne moraš se šminkati, lepša si tako,
pusti kompozicije Vivaldija,
postavi pastu na sto,
upali skajp,
ja sam spreman, odelo mi dobro stoji,
želela si romantičnu večeru u Italiji,
je l’ vidiš, draga, koliko je daljina smešna?

Trebaju mi tvoje ruke,
trebaju mi tvoje usne,
osmeh,
beskonačna tišina
i moji prsti da šetaju po tvom telu

Opisuj mi kako provodiš dane,
kada se budiš,
da li prvo piješ kafu ili doručkuješ,
koliko koraka ima od tvog stana do posla,
kojim ulicama se krećeš,
da li se voziš tramvajem,
koliko često ti upadnem u misao,
naručuješ li dva kolača u poslastičarnici,
koje su boje zgrade,
da li su dugačke ulice
želim da upoznam Tvoj grad,
želim da ga živim kao i Ti

Trebaju mi tvoje ruke,
trebaju mi tvoje usne,
osmeh,
beskonačna tišina
i moji prsti da šetaju po tvom telu,
treba mi
da nestane
ova Daljina