dabetićevo

Samo da stigneš

Pustio sam kosu i bradu, mesecima se nisam šišao i brijao. Jutros sam obukao staru majicu i malo pocepane stare farmerke, seo na bicikl i uputio se ka poslu. Komšija na izlazu iz zgrade nervozno dobacuje da ne udaram točkom ulazna vrata zgrade. Silazim niz stepenice, ne obraćam pažnju, žurim na posao.
Dok sam vozio bicikl kroz Bulevar kralja Aleksandra taksista je vikao iz kola na drugog vozača jer nije dao žmigavac dok se prebacivao u drugu traku, psovao mu je mamu, o kako mi lepo psujemo, pomislih. Stali smo na semafor ali taksista nije stao sa psovkama. Ni on ne pripada ovom svetu. Nekoliko stotina metara dalje trotoarom je trčkarao pas, uživao je u slobodi, mahao je repom, a za njim je trčkaralo malo dete raširenih ruku.
I tako su njih dvojica trčkarali, a keva je razgovarala telefonom i nije je bilo briga što je klinac nekoliko metara ispred nje i juri psa i što ja vozim brzo bicikl pored trotoara, i što je taksista i dalje nervozan i psuje i što gospodin iz belog automobila ne zna kada treba da upali žmigavac. Milion ludaka ujutru na ulici, ovim ljudima je potrebno još sna, drugi posao, bolji život.
Na Terazijama sam prošao pored autobuskog stajališta, obišao autobus i stao na semafor. Pogledao sam desno i video četiri žene kako trče da uđu u gradski prevoz. Autobus je krenuo, napravio par metara i stao iza mene. Vozač im nije otvarao vrata. Upalilo se zeleno a ja nisam krenuo i vozač iz autobusa je svirao nekoliko puta dok nije počeo da psuje. I ja sam se pravio lud. I vozač je psovao i svirao. I žene su lupale na vrata autobusa i molile da otvori. I opet je nastao haos u gradu.
Upalilo se crveno i ja sam krenuo. Žene su ušle u autobus koji je još uvek stajao.
Kod Trga na raskrsnici sam prošao kroz crveno preko pešačkog prelaza na kojem su pešaci imali slobodan prolaz i jedan čovek mi je opsovao mamu i dobacio da pazim kuda i kako vozim. Nisam obraćao pažnju na njega, gledao sam na kretanje automobila da mene nešto ne udari. Stigao sam do Narodnog pozorišta gde su pešaci prelazili na crveno i opsovao sam im mamu i dobacio da paze kuda i kako prelaze ulicu.
Još pola sata do početka radnog vremena stajem ispred pekare koja je udaljena jednu ulicu od redakcije Lagune.
U pekari, ispred mene, dva penzionera i troje turista koji se jedva sporazumevaju sa pekarkama. Penzioneri nešto gunđaju, jedan se odjednom prodera Radi li još neko ovde, dokle da čekamo? Drugi je par sekundi ćutao i tiho dobacio Dajte im pizzu, to bar znaju šta je, i zasmejao je sam sebe.
I otišli su turisti i došli na red penzioneri a iza mene dve žene i jedan kamiondžija. Čekao sam ih duže nego turiste. Postavljali su bezbroj pitanja i nisam mogao više da izdržim izašao sam, seo na bicikl i uputio se ka pekari koja se nalazi pored ulaza u zgradu.
Ušao sam u pekaru, uzeo jogurt iz frižidera i čekao, i čekao. Radi li neko ovde, dokle da čekam?  – upitah. Uzeo sam ono što i uvek uzimam u toj pekari kroasan sa tri različita sira i neko pecivo sa malinama i jogurtom. Pitala me je da li za ovde ili za poneti. Godinu i po dana nisam seo uvek je bilo za poneti zašto bi, zaboga, sad bilo drugačije? – povedoh unutrašnji monolog. Ne, spakujte mi, za poneti. Hvala.
Ulazim biciklom u zgradu, pozivam lift i čekam. Sad će da stigne, još jedan sprat.
Čuvar na ulazu zgrade nervozno dobacuje da ne udaram točkom ulazna vrata zgrade. Ulazim u lift, ne obraćam pažnju, žurim na posao.
I svaki dan je sličan pakao.
Neko psuje.
Svi žure.
Mnogi kasne, a siguran sam da će jedan od nas raznih budala na ulicama jednog jutra ostati bez glave.
I tako u krug.
Samo da stigneš. I opet, posle osam sati, samo da stigneš.

Sav moj monolog o tebi bih menjao za jedan minut tišine pored tebe.

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer